Dijabetes je pored ostalog, i poremećaj stvaranja energije u organizmu. Nedosatak energije, “energetska kriza”, u dijabetesu direktno je izazvana izostankom inzulinskog djelovanja. Zato što ne može da uđe u ćelije i da se razgradi, šećer se gomila u krvi. Tako nastaje prvi paradoks šećerne bolesti: krv u krvnim žilama je prepunjena šećerom, a ćelije u tkivima i organima bukvalno gladuju i vape za tim istim šećerom, od kojih ih dijeli samo neprolazna i zatvorena ćelijska membrana. A ključ za otvaranje ćelije, taj biološki kod za ćelijsku “bravu”, to posjeduje samo inzulin vezan za svoj receptor. Inzulinski receptori su specifične proteinske molekule, koje u ćelijskoj membrani prihvataju inzulin i vezuju se s njim.
ZASTOJ U ŠEĆERNOM TRANSPORTU
U šećernoj bolesti znači, ili nema inzulina, ili je neka greška u inzulinskim receptorima pa je smanjena osjetljivost ćelija na inuzlin. Posljedica je u oba slučaja ista: zato što je obustavljena razgradnja šećera, u organizmu će se pojaviti manjak energije, a u krvi višak šećera.
Kad nema inzulina, kao što je slučaj u šećernoj bolesti tip 1, transport šećera iz krvi u ćelije biva zaustavljen takoreći “pred ćelijskim vratima”. Zato se ispred ćelija formira duga kolona šećernog zastoja, i nivo šećera u krvi zbog toga stalno raste. Ovom porastu doprinose redovne dostave šećera iz crijeva i vanredne pošiljke iz jetre.
Kad je greška u receptorima, kao u gojaznih osoba sa tipom 2 šećerne bolesti, inzulin ne može da se veže za promijenjeni receptor i opet nema ulaska šećera u ćelije. Povišen nivo šećera u krvi u ovih bolesnika predstavlja stimulans B-ćelijama gušterače za dodatno lučenje inzulina. To je težnja organizma da povećanim lučenjem inzulina nadoknadi grešku u razgradnji šećera, u čemu kratkotrajno i samo djelimično uspjeva. Međutim, baš tim povećanim lučenjem inzulina otpočinje i drugi paradoks šećerne bolesti: u osoba sa tipom 2 šećerne bolesti “pred ćelijskim vratima” je još veća zbrka. Tu su zajedno i zaustavljena kolona šećernog transporta i “specijalne inzulinske ekipe”, tj. povećana količina inzulina koji stalno iznova pristiže, ali nikako ne uspijeva da “otključa” bravu na ćelijskim vratima. U prvom paradoksu šećerne bolesti nedostaje samo inzulina (“ključ”), a u drugom paradoksu inzulin više ne pomaže, jer je receptor (“brava”) u kvaru, brava je na izvjestan način zaglavljena. Da nesporazum bude veći, biološki signal o nestašici energije uključen je automatski i on stalno odašilje poziv za pomoć diljem organizma. Jer, energija je za organizam pogonsko gorivo, pa bi bez nje ubrzo moglo sve stati. Na alarm se brzo odazivaju najnadležniji, a to su gušterača i jetra. Gušterača ubrzava i povećava pošiljke inzulina, kao da inzulina nedostaje. To jedva malo ublažava krizu, ali kao cijenu za uslugu nameće još jednu nevolju, povećanje nivoa inzulina u krvi. Ni jetra ništa bolje “ne razumije“ nastalu situaciju. Ona ćelijski poziv za pomoć prima kao “novo za gotovo” i upućuje odmah svu svoju zalihu šećera. Po tom ubrzo pretvara bjelančevine u šećer i hitno ga transportuje prema tkivima i ćelijama. Kakav nesporazum, kakvo zapravo nesavršenstvo!!! Jer, sav taj učinjeni napor , sav taj pokrenuti šećer, ne samo da neće ništa pomoći alarmantnom stanju nestašice energije, nego će dodatnim povećanjem nivoa šećera i inzulina u krvi još više pogoršati teško metaboličko stanje u organizmu. U ovom drugom paradoksu šećerne bolesti, u krvi je izobilje i šećera i inzulina, a ćelije i dalje trpe golem energetski deficit, i povrh toga trpe i sve štete koje im nanose hiperglikemija i hiperinzulinemija.
Slika: Zastoj u šećerenom transportu
ENERGIJA PO SVAKU CIJENU
Odavno je poznato da nije moguć nikakav rad bez utroška energije. A ljudski organizma se može uporediti sa nekom vrstom biohemijske hale u kojoj rade brojna postrojenja, mnoga od njih bez prestanka, od rođenja do smrti. Takođe je poznato da je metabolizam u ljudi biološki tako programiran da u zdravih osoba obezbjeđuje energiju pod najpovoljnijim uslovima. Međutim, kako se bez energije ne može, u organizmu postoje i drugi, nepovoljniji izvori energije. Kad nije u mogućnosti da koristi najbolju i najpovoljniju energiju iz šećera, kao što je slučaj u neregulisanoj šećernoj bolesti, metabolizam skreće i poseže za nepovoljnim, alternativnim energentima, kao što su bjelančevine i masti. Ovi su energetski izvori i energetski putevi višestruko nepovoljni, nekad čak i veoma štetni za organizam.
Energija iz bjelančevina nije racionalna jer su bjelančevine potrebne za izgradnju i obnovu ćelija i tkiva, a šećer i masti se u te svrhe ne mogu koristiti. Pored toga, energija dobijena iz bjelančevina za organizam je i najskuplja. U sam biohemijski proces dobijanja energije iz bjelančevina utroši se 25 – 30% dobijene energije, dok je taj utrošak energije kod šećera samo 5-6% i kod masti 3-5%. Jedino se za pretvorbu ugljikohidrata u masti troši oko 18% raspoložive energije.
Energija iz masti je takođe nepovoljna, jer prekomjerna razgradnja masti dovodi do gomilanja u krvi ketonskih tijela kao otrovnih nusprodukata. Ako se ne liječi pravilno, naročito tip 1 šećerna bolest se može naglo pogoršati zbog ovakvog skretanja matabolizma. Povećano nakupljanje ketonskih tijela povećava kiselost krvi i izaziva dijabetičnu ketoacidozu kao akutnu komplikaciju dijabetesa.
