Dijabetes je socijalna bolest
Šećerna bolest je socijalna bolest zato što je masovna i hronična, što je njeno liječenje skupo i doživotno, što smanjuje radnu sposobnost i skraćuje radni vijek, što otežava društvene odnose bolesniku u porodici, radnoj i društvenoj sredini.
Pojavom prvih hroničnih oštećenja u bolesnika se povećava psiho-socijalna nesigurnost. To može prouzrokovati konfliktno stanje ličnosti, koje se projektuje i prenosi u porodicu i radnu sredinu. Daljnjim razvojem oštećenja očiju, bubrega i krvnih žila nogu, srca i mozga, povećavaju se ionako visoki troškovi liječenja ovih bolesnika. Ekonomski teret bolesti postaje dominantan i nekad daleko prevazilazi ekonomske mogućnosti porodice, radne organizacije i socijalno-zdravstvenog osiguranja.
Da li je dijabetični bolesnik uslovno zdrava osoba?
Ljekari dijabetolozi se često pozivaju na Joslin-ovu izreku: “Dijabetični bolesnik uslovno je zdrava osoba”. Poruka je ove izjave optimistična. Ona istovremeno i hrabri i obavezuje i to jednako bolesnika, kao i njegova ljekara. Ako bolesnik sa svojim ljekarom i medicinskom sestrom u timu za dijabetes dugoročno postiže dobru metaboličku kontrolu, ako je ideju o zdravom načinu života pretvorio u svoj novi stil življenja, onda je on zaista ostvario mogućnost, da i u prisustvu bolesti, sam utiče na kvalitet i dužinu svog života.
Način ishrane takođe nije biljeg dijabetičnog bolesnika. Jer se ishrana sve više temelji na preporukama o tome koje se namirnice mogu slobodno konzumirati, koje se konzumiraju samo ograničeno i koje se ne preporučuju, a sve se manje primjenjuju striktni propisi i zabrane. Naravno, preduslov za slobodniju ishranu je dobra metabolička kontrola koja podrazumijeva i zadovoljavajući tjelesnu težinu. Pod ovim uslovima, dijabetični bolesnik na zajedničkom ručku nema ništa manju slobodu u racionalnom konzumiranju zdrave hrane od većine drugih zvanica.
Na kraju, tehničko-tehnološka poboljšanja inzulina i inzulinskih šprica omogućavaju veoma jednostavnu i komfornu aplikaciju inzulina, na svakom mjestu i u svim okolnostima.
Dijabetični bolesnik jeste onoliko zdrava osoba koliko dugo i kvalitetno postiže dobru metaboličku kontrolu svoje šećerne bolesti.
Dijabetični bolesnik i njegova okolina
Danas se više ne postavlja pitanje, treba li dijabetični bolesnik reći da boluje od dijabetesa? Naravno da treba. Osobe iz bolesnikove okoline treba da znaju da njihov radni kolega, susjed, prijatelj ili rođak boluje od šećerne bolesti, kako bi mogli ukazati pomoć kad zatreba. Ove osobe treba da znaju nešto o dijabetičnoj ishrani, hipoglikemiji i acidozi. Da povremeno zaštite bolesnika od težih poslova, od izlaganja većoj hladnoći i od trpljenja gladi. Na gozbama, kao domaćini ili gosti za istim stolom, lakše će razumjeti zašto osoba sa dijabetesom odbija neko alkoholno piće, kolače ili masno meso. Ukoliko se bolesniku dogodi hipoglikemijska reakcija, u neposrednoj okolini će se uvijek naći neko ko će priteći u pomoć, ali će ta pomoć biti i brža i bolja, ako se zna da je osoba kojoj je pomoć potrebna dijabetični bolesnik.
